i to ne bilo kaki, već Darko Macan :)
Dolazi u Budimpeštu danas, već je na putu. Sad mogu žicat još koji autogram :P
Prikazani su postovi s oznakom sci-fi. Prikaži sve postove
Prikazani su postovi s oznakom sci-fi. Prikaži sve postove
subota, 22. svibnja 2010.
ponedjeljak, 19. listopada 2009.
Visa sila
first time published and available for reading and spitting on it at: http://www.3zmaj.hr/eridan/
broj 8
btw, Post Scriptum takoder mozete citati na istoj stranici u sestom broju.
enjoy
broj 8
btw, Post Scriptum takoder mozete citati na istoj stranici u sestom broju.
enjoy
nedjelja, 27. rujna 2009.
Viša sila
hah!
zanimljivo jeste, kako moji radovi rađaju plodove ovih dana, a prije to nisu bili u stanju napraviti:
zanimljivo jeste, kako moji radovi rađaju plodove ovih dana, a prije to nisu bili u stanju napraviti:
Pozdrav!
Ovaj mail šaljem svima koji ste slali svoje literarne radove na natječaj za novi broj fanzina Eridan.
Iznimno mi je drago da je pristiglo toliko kvalitetnih priča (i jedna pjesma). Žao mi je ali kao i uvijek ne možemo objaviti sve. Ipak, autori onih priča koje nisu ušle i više su nego dobrodošli da pošalju nešto drugo za slijedeći broj. Dakle, od 27 priča 20 različitih autora, u ovaj broj Eridana uvrstili smo slijedeće:
Ed Barol – Trag prašine
Ed Barol – Vrata
Danijel Bogdanović – NO - NAME GAME
Tamara Crnko – Viktor
Ivana D. Horvatinčić – Prijateljice
Ivana D. Horvatinčić – Stvaralačka kriza
Adnadin Jašarević - Društvo tragača
Antonija Mežnarić – Metamorfoza
Valentina Mišković – Dirty Old Town
Marija Serdar - Stvoreni za uspjeh
Juraj Šabić – Strijela u svemiru
Dajana Šalinović - Elektronička duša
Zita Varga - Viša sila
Aleksandar Žiljak – Lađa
Milenko Županović - Brodski dnevnik
Željela bih se ispričati zbog dužeg nejavljanja i zahvaliti svima koji ste slali svoja djela. Svi ste pozvani na ovogodišnji Rikon, koji će se održati u Rijeci od 9. do 11. listopada ove godine, gdje će biti predstavljen i Eridan. Više detalja o Rikonu možete naći na stranicama udruge 3.zmaj (www.3zmaj.hr
), gdje će uskoro biti dostupan i osmi broj Eridana.
Ugodan dan,
Irena Hartmann
četvrtak, 24. rujna 2009.
Út az Út-ópia felé
hah!
kb egy hónappal ezelőtt még friss volt, mostanra már kisse állott, de csak nemrég fedeztem fel, hogy eme műveletlen művem megjelene vala itt:
http://www.solaria.hu/modules.php?name=Downloads&d_op=viewdownloaddetails&lid=861&ttitle=Varga+Zita%3A+%DAt+az+%DAt-%F3pia+fel%E9
"olvasd el most"-ra klikkelve, mindjá' le is szedi a cuccot kedves kis számítógépetekre
kb egy hónappal ezelőtt még friss volt, mostanra már kisse állott, de csak nemrég fedeztem fel, hogy eme műveletlen művem megjelene vala itt:
http://www.solaria.hu/modules.php?name=Downloads&d_op=viewdownloaddetails&lid=861&ttitle=Varga+Zita%3A+%DAt+az+%DAt-%F3pia+fel%E9
"olvasd el most"-ra klikkelve, mindjá' le is szedi a cuccot kedves kis számítógépetekre
petak, 21. kolovoza 2009.
Osijek 2009
Danas je divan dan. Zasad se sve lijepo poslagalo. Stigle naočale (dioptrija lagano raste svake godine), pa sad maltene vidim kroz zidove! Dobih novu karticu, i na računu se ima čak i para (wuhu). Pronašla sam par sitnica u Land of Magic-u koje ću vjerojatno kupiti jednoj very special osobi kojoj je danas rođendan :)
I ima još jedna lijepa stvar; kako sam bauljala u gradu od 8 ujutro (a svaka trgovina, tako i optike, radi od 9, zašto ne), odoh malo prožvrljat po piji. I šta moje oči ugledahu, nego čiku koji prodaje stripove i knjige. Prvo na što naletjeh su naravno bili Dylan Dogovi, ali pošto sam imala sve brojeve koje je čiko nudio (duh), bacih pogled na hrpu starih Futura.
I tako, listam ja među hrpom izdanja iz tkoznakada, tražim zanimljive autore, kad odjednom:
"ZAGREB 2014, zbirka hrvatskog SF-a", uredio Darko Macan.
U strahu upitah koliko dođe (usput izračunavajući koja je najveća svota novaca koju mogu dat za nju a da još imam s čime platit kartu za kući), kad čiko kaže čarobnu riječ:
"petnajst kuna, al dam ti za deset, ak ćeš kupit i koju futuru"
Za Futuru se novaca više imalo nije, ali sam ipak bila mnogo srećna, što sam zbirku dobila za sitne novce.
Sama knjiga izgleda kao da je putovala po nekoj pustinji, onda su ju malo glodali, vjerojatno stali na nju i na kraju bacili na dno neke kutije. Inače, nije toliko strašno. Sjećam se starih Dylan Dogova koje sam nabavljala po antikvarijatima ili na ulici, pa su se maltene raspadali, morah zalijepit selotepom.
Inače obožavam kupovati knjige na pijaci ili u antikvarijatima. Tako sam, recimo, pribavila Asimovu "Foundation" seriju za nekih stotinjak kuna, na mađarskom :P Isti slučaj s knjigama Stanislawa Lema, koje u mađarskoj nabavljam za 15-20 kuna.
Neusporediv je osjećaj kopati po kutijama na pijaci, ili stajati na ljestvama u antikvarijatu kako bi pronašli nešto zanimljivo. U usporedbi s time, fancy mancy trgovina poput Algortima, ili još fancyje internet trgovine su nule. Ako kupim staro, nije mi žao nosat tjednima u torbi, nije mi žao šarat po njoj (da mama, šaram i pišem po knjigama, jer papir služi za pisanje, i ako ima neka prazna stranica, zašto ne? štedimo papir, sve je to ekološki :P ) ili je ponijet na kupanje pa ju smočit cijelu, jer znam da će taj stari papir nadživjet vjerojatno čak i mene.
A ova nova izdanja, bez veze, recimo; englesko izdanje Asimovovih novela, novo kupljeno, raspalo se u toj mjeri, da sam se opet morala latit selotepa, a još ju nisam ni dopola pročitala.
Vi izdavači ne shvaćate kako je teško opstati u ovom kapitalističkom svijetu, gdje se sve vrti oko novca; i ne možete zamisliti sreću kada pronađete nešto što ste još davno htjeli kupiti, a niste imali dovoljno za to, a onda to isto nađete negdje za 10-15 kuna.
Kenjam. Nemojte me uzimati za ozbiljno.
No, istina je, ne sjećam se da sam ikad dala više od 100 za jednu knjigu. Makar danima stajala u Algoritmu i slinila nad Sandmanom, Watchmenom ili nečim drugim, nema teoretske šanse da bi to ikad kupila. Hvala bogu na knjižnici. Knjižnica spašava.
Sad sam se zapravo upustila u financijske raspre, ali ovaj post prvotno nije trebao biti o tome. Prostite zbog ovoga mojoj materijalističkoj prirodi.
Negdje pri početku posta sam spomenula dotičnu zbirku, ZAGREB 2014 i moju sreću pribavkom. Postoji jedna stavka u cijeloj priči koju je bitno napomenuti; da nisam vidjela ime Darko Macan ispisano negdje unutar, ili da nisam imala predznanje o tome da je uređivao/uređuje takve zbirke, vjerojatno ju ne bi kupila. Loše. To znači da HR SF vežem isključivo za jedno ime, koje u mojim očima otprilike znači brend, njegovo ime je kao pečat "o.k.", prolaz, putovnica.
Prvo me zaintrigiralo, što bi naši dragi purgeri (centralisti jedni) imali za reći za zbivanja koja bi se trebala desiti za otprilike 4 godine. Bilo bi lijepo dočepati se zbirke 2004.
Oh da, i pošto sam pročitala uvodnik, sa zadovoljstvom sam upisala ime, godinu i mjesto nabavke: 2009. OSIJEK. Hah!
Žalosno, što recimo Osijek nema takvu neku zbirku, ali eto, od Gaie ni traga ni glasa. Čak ni ne znam da li su izdali onu zbirku s baranjskim hororom (ako se dobro sjećam), za koju je bio i neki natječaj.
Što se sadržaja tiče, zasad sam pročitala dvije i po novele, i po svemu sudeći neće upasti u kategoriju "zašto ne čitati", iako mi je novela Žarka Milenića pomalo isfurana i stoput prožvakana, ona od Zorana Pongrašića relativno diže razinu, dok se ova koju sad čitam, od Saše Škerle, tek počinje zahuktavati.
Ostatak ću vjerojatno ostaviti za Budimpeštu; imam sat vremena puta od doma do faksa, bit će vremena za čitanje po busevima. :P
I ima još jedna lijepa stvar; kako sam bauljala u gradu od 8 ujutro (a svaka trgovina, tako i optike, radi od 9, zašto ne), odoh malo prožvrljat po piji. I šta moje oči ugledahu, nego čiku koji prodaje stripove i knjige. Prvo na što naletjeh su naravno bili Dylan Dogovi, ali pošto sam imala sve brojeve koje je čiko nudio (duh), bacih pogled na hrpu starih Futura.
I tako, listam ja među hrpom izdanja iz tkoznakada, tražim zanimljive autore, kad odjednom:
"ZAGREB 2014, zbirka hrvatskog SF-a", uredio Darko Macan.
U strahu upitah koliko dođe (usput izračunavajući koja je najveća svota novaca koju mogu dat za nju a da još imam s čime platit kartu za kući), kad čiko kaže čarobnu riječ:
"petnajst kuna, al dam ti za deset, ak ćeš kupit i koju futuru"
Za Futuru se novaca više imalo nije, ali sam ipak bila mnogo srećna, što sam zbirku dobila za sitne novce.
Sama knjiga izgleda kao da je putovala po nekoj pustinji, onda su ju malo glodali, vjerojatno stali na nju i na kraju bacili na dno neke kutije. Inače, nije toliko strašno. Sjećam se starih Dylan Dogova koje sam nabavljala po antikvarijatima ili na ulici, pa su se maltene raspadali, morah zalijepit selotepom.
Inače obožavam kupovati knjige na pijaci ili u antikvarijatima. Tako sam, recimo, pribavila Asimovu "Foundation" seriju za nekih stotinjak kuna, na mađarskom :P Isti slučaj s knjigama Stanislawa Lema, koje u mađarskoj nabavljam za 15-20 kuna.
Neusporediv je osjećaj kopati po kutijama na pijaci, ili stajati na ljestvama u antikvarijatu kako bi pronašli nešto zanimljivo. U usporedbi s time, fancy mancy trgovina poput Algortima, ili još fancyje internet trgovine su nule. Ako kupim staro, nije mi žao nosat tjednima u torbi, nije mi žao šarat po njoj (da mama, šaram i pišem po knjigama, jer papir služi za pisanje, i ako ima neka prazna stranica, zašto ne? štedimo papir, sve je to ekološki :P ) ili je ponijet na kupanje pa ju smočit cijelu, jer znam da će taj stari papir nadživjet vjerojatno čak i mene.
A ova nova izdanja, bez veze, recimo; englesko izdanje Asimovovih novela, novo kupljeno, raspalo se u toj mjeri, da sam se opet morala latit selotepa, a još ju nisam ni dopola pročitala.
Vi izdavači ne shvaćate kako je teško opstati u ovom kapitalističkom svijetu, gdje se sve vrti oko novca; i ne možete zamisliti sreću kada pronađete nešto što ste još davno htjeli kupiti, a niste imali dovoljno za to, a onda to isto nađete negdje za 10-15 kuna.
Kenjam. Nemojte me uzimati za ozbiljno.
No, istina je, ne sjećam se da sam ikad dala više od 100 za jednu knjigu. Makar danima stajala u Algoritmu i slinila nad Sandmanom, Watchmenom ili nečim drugim, nema teoretske šanse da bi to ikad kupila. Hvala bogu na knjižnici. Knjižnica spašava.
Sad sam se zapravo upustila u financijske raspre, ali ovaj post prvotno nije trebao biti o tome. Prostite zbog ovoga mojoj materijalističkoj prirodi.
Negdje pri početku posta sam spomenula dotičnu zbirku, ZAGREB 2014 i moju sreću pribavkom. Postoji jedna stavka u cijeloj priči koju je bitno napomenuti; da nisam vidjela ime Darko Macan ispisano negdje unutar, ili da nisam imala predznanje o tome da je uređivao/uređuje takve zbirke, vjerojatno ju ne bi kupila. Loše. To znači da HR SF vežem isključivo za jedno ime, koje u mojim očima otprilike znači brend, njegovo ime je kao pečat "o.k.", prolaz, putovnica.
Prvo me zaintrigiralo, što bi naši dragi purgeri (centralisti jedni) imali za reći za zbivanja koja bi se trebala desiti za otprilike 4 godine. Bilo bi lijepo dočepati se zbirke 2004.
Oh da, i pošto sam pročitala uvodnik, sa zadovoljstvom sam upisala ime, godinu i mjesto nabavke: 2009. OSIJEK. Hah!
Žalosno, što recimo Osijek nema takvu neku zbirku, ali eto, od Gaie ni traga ni glasa. Čak ni ne znam da li su izdali onu zbirku s baranjskim hororom (ako se dobro sjećam), za koju je bio i neki natječaj.
Što se sadržaja tiče, zasad sam pročitala dvije i po novele, i po svemu sudeći neće upasti u kategoriju "zašto ne čitati", iako mi je novela Žarka Milenića pomalo isfurana i stoput prožvakana, ona od Zorana Pongrašića relativno diže razinu, dok se ova koju sad čitam, od Saše Škerle, tek počinje zahuktavati.
Ostatak ću vjerojatno ostaviti za Budimpeštu; imam sat vremena puta od doma do faksa, bit će vremena za čitanje po busevima. :P
četvrtak, 20. kolovoza 2009.
Arbeit macht Frei!
Nekoć davno, prije nešto sitno više od 6 godina (zar sam toliko ostarjela?), bjeh poduzetno malo govno, koje si je očito uzelo u glavu da će postati pisac stoljeća. Imala sam časopis, pisali smo još jedan zajednički, imala sam vlastitu zbirku pjesama, zbirku novelica (sve "izdano" u kućnoj radionosti pomoću printera) i pisala toliko manijakalno, da na kraju nisam znala kuda sa svime time.
Naravno, i onda sam imala isti problem koji danas; ljudi me jednostavno nisu shvaćali. Bilo ih je, naravno koji jesu, moja generacija, blizak krug, ali sveukupno; recimo profesorica kojoj sam dala da pregleda sve to i kaže mišljenje, samo me je čudno pogledala i rekla da se tako ne može pisati i da ovo zapravo nema nikakvog smisla ili značenje.
I tako, prolazile su godine, nikada ne bih išla na lidrano ili nešto slično; došla sam u srednju, kod profesorice otprilike istog mišljenja o mom radu (npr. članak za školski časopis, "diva i krasan", samo što je lektorirano 99,9% teksta, te maltene nije ostalo ništa od onoga što sam htjela prenijeti).
Tako mi je moralo doći iz dupeta u glavu, da se profesorićicama najviše sviđaju lirski tekstići ili nešto što ima bilo kakve veze s književnošću. ("Ruže cvatu dok gledam u nebo; ruže spokoja i ljubavi. Topao osjećaj prođe mojim tijelom, i osjećam, postajem kukac...")
Možda sam zaostala ili imam neku izobličenu viziju o umjetnosti, ali nikada nisam shvaćala one "wau" tekstove uzornih učenika, načičkane svime i svačime, a koji u koncu nemaju ama baš nikakvog smisla. I onda oni bje hvaljeni, dok sam ja maltene ispunila cijelu zadaćnicu pričom o lovu na zmaja (dok bi oni pisali, recimo o ljubavi, prijateljstvu, ljetu, cvijeću i sličnim lirskim šećernim preljevima).
Nek me bude sram i nek se pokopam odma sada odma, jer sam na kraju i ja počela pisati takve tekstove; shvatila sam da je jednostavno mnogo lakše; nadrljaš nešto lijepih riječi, stvoriš neku logičnu vezicu koja se može interpretirati kako ti prdne i mir.
I tad sam zapravo prestala s pisanjem.
Više nije bilo časopisa, pjesme su bačene u kut, novele su postale besmislene i ja sam s lakoćom jednog dobro uzgojenog amerikanca sjela pred TV i počela tupjeti.
Tupljenje bi se vjerojatno nastavilo donedogled, da nisam otkrila Gradsku knjižnicu; mjesto kakvo bi raj trebao biti, samo možda malo uređeniji. Tisuće i tisuće knjiga, koje čekaju samo da ih netko uzme u ruke i pročita. Tu negdje je počelo moje pravo upoznavanje sa znanstvenom fantastikom, koja je otvorila sasvim novo poglavlje. Pa su došli stripovi, glazba; sve što je nekoć činilo pravog tinejđera.
Tako skočih u more tuđih riječi i tuđih misli, bez da sam nešto veće svoje napisala. Smatrala sam, da moje pisanje nikada neće dostići nikakvu hvalevrijednu razinu (ta misao inače i danas čelično stoji), i da nema smisla uopće išta pokušavati. No, priroda bje jača od mene, te sam opet počela s pisanjem. Prvo blog, pa sitno pjesme, i na kraju pokoja novela.
Došao je kraj srednjoj i ja sam, "tek tako", poslal jednu svoju novopečenu priču na natječaj Eridana , i vjerojatno sam ja bila najviše začuđena kada je upala. Još sam se više začudila kada su me ove godine pitali da li mi se piše još jedna.
Dok sam bila u Budimpešti, moje pisanje je svedeno na minimum. Počeh pisati nekoliko novela, ali SVAKI put kada bih se taman ugrijala, banula bi cimerica u sobu te mi poremetila cijeli proces. Toliko o privatnosti u domovima. No, taj dio priče je rezultiralo s nekoliko kartica teksta za koje čak i ja mogu reći da odgovaraju nekom literarnom standardu. Sad također želim poslati radove na nekoliko natječaja, no postoji kvaka; strašan sam kampanjac. Priču za ovaj broj Eridana sam završila koji dan poslije roka. Tako je bilo oduvijek; makar imala mjesec dana za pisanje, najvjerojatnije ću započeti s pisanjem dan prije krajnjeg roka. Digne mi se adrenalin i pisanje dobiva smisao.
Tako je i sada, pišem blog, umjesto da završavam novelu.
Sram me bilo!
Naravno, i onda sam imala isti problem koji danas; ljudi me jednostavno nisu shvaćali. Bilo ih je, naravno koji jesu, moja generacija, blizak krug, ali sveukupno; recimo profesorica kojoj sam dala da pregleda sve to i kaže mišljenje, samo me je čudno pogledala i rekla da se tako ne može pisati i da ovo zapravo nema nikakvog smisla ili značenje.
I tako, prolazile su godine, nikada ne bih išla na lidrano ili nešto slično; došla sam u srednju, kod profesorice otprilike istog mišljenja o mom radu (npr. članak za školski časopis, "diva i krasan", samo što je lektorirano 99,9% teksta, te maltene nije ostalo ništa od onoga što sam htjela prenijeti).
Tako mi je moralo doći iz dupeta u glavu, da se profesorićicama najviše sviđaju lirski tekstići ili nešto što ima bilo kakve veze s književnošću. ("Ruže cvatu dok gledam u nebo; ruže spokoja i ljubavi. Topao osjećaj prođe mojim tijelom, i osjećam, postajem kukac...")
Možda sam zaostala ili imam neku izobličenu viziju o umjetnosti, ali nikada nisam shvaćala one "wau" tekstove uzornih učenika, načičkane svime i svačime, a koji u koncu nemaju ama baš nikakvog smisla. I onda oni bje hvaljeni, dok sam ja maltene ispunila cijelu zadaćnicu pričom o lovu na zmaja (dok bi oni pisali, recimo o ljubavi, prijateljstvu, ljetu, cvijeću i sličnim lirskim šećernim preljevima).
Nek me bude sram i nek se pokopam odma sada odma, jer sam na kraju i ja počela pisati takve tekstove; shvatila sam da je jednostavno mnogo lakše; nadrljaš nešto lijepih riječi, stvoriš neku logičnu vezicu koja se može interpretirati kako ti prdne i mir.
I tad sam zapravo prestala s pisanjem.
Više nije bilo časopisa, pjesme su bačene u kut, novele su postale besmislene i ja sam s lakoćom jednog dobro uzgojenog amerikanca sjela pred TV i počela tupjeti.
Tupljenje bi se vjerojatno nastavilo donedogled, da nisam otkrila Gradsku knjižnicu; mjesto kakvo bi raj trebao biti, samo možda malo uređeniji. Tisuće i tisuće knjiga, koje čekaju samo da ih netko uzme u ruke i pročita. Tu negdje je počelo moje pravo upoznavanje sa znanstvenom fantastikom, koja je otvorila sasvim novo poglavlje. Pa su došli stripovi, glazba; sve što je nekoć činilo pravog tinejđera.
Tako skočih u more tuđih riječi i tuđih misli, bez da sam nešto veće svoje napisala. Smatrala sam, da moje pisanje nikada neće dostići nikakvu hvalevrijednu razinu (ta misao inače i danas čelično stoji), i da nema smisla uopće išta pokušavati. No, priroda bje jača od mene, te sam opet počela s pisanjem. Prvo blog, pa sitno pjesme, i na kraju pokoja novela.
Došao je kraj srednjoj i ja sam, "tek tako", poslal jednu svoju novopečenu priču na natječaj Eridana , i vjerojatno sam ja bila najviše začuđena kada je upala. Još sam se više začudila kada su me ove godine pitali da li mi se piše još jedna.
Dok sam bila u Budimpešti, moje pisanje je svedeno na minimum. Počeh pisati nekoliko novela, ali SVAKI put kada bih se taman ugrijala, banula bi cimerica u sobu te mi poremetila cijeli proces. Toliko o privatnosti u domovima. No, taj dio priče je rezultiralo s nekoliko kartica teksta za koje čak i ja mogu reći da odgovaraju nekom literarnom standardu. Sad također želim poslati radove na nekoliko natječaja, no postoji kvaka; strašan sam kampanjac. Priču za ovaj broj Eridana sam završila koji dan poslije roka. Tako je bilo oduvijek; makar imala mjesec dana za pisanje, najvjerojatnije ću započeti s pisanjem dan prije krajnjeg roka. Digne mi se adrenalin i pisanje dobiva smisao.
Tako je i sada, pišem blog, umjesto da završavam novelu.
Sram me bilo!
utorak, 11. kolovoza 2009.
SCI-FI
Vagyis, magyarán science fiction, vagyis szépen magyarul (ahogy most először és utoljára fogom így megszólítani), tudományos fantasztika, vagyis irodalom (tudományos fantasztikus irodalom?). Vagyis, egyesek szerint ponyva. Na most, ennek szeretnék pár mondatban ellentmondani.
Kétféle sci-fi létezik, ezek a jó és a rossz.
A rossz sci-fi magától értetődően, ponyva. Ennek következtében, nincsen semmiféle értéke. Vegyük például az „űroperákat” és a hasonló jelenségeket. Ezeknek jellemzőjük, hogy kétféleképpen lehet velük embert ölni, az egyik, az olvasás nyújtotta unalomtól, a másik a kötet mérete és a fizikai törvények által okozott súrlódásos kontaktusból kifolyó ütés általi azonnali halál. Persze, léteznek kevésbé unalmas és kevésbé hatalmas kötetek is, vegyük példának egy vámpírokkal foglalkozó horvát írónőt, aki egy amúgy jó brit írónőt kívánt utánozni, sikertelenül. Nevezzük az ördögöt nevén, Viktoria Faust művei erőszakról és szexről szólnak, vegyítve egy kis szedett-vedett filozófiával. Ponyva a javából.
A jó sci-fi ezzel ellentétben teljesen más. Persze, abból is létezik több fajta. Mondjuk, amikor az író egy teljesen más világba helyezi mondanivalóját (pl. Frank Herbert: Dűne), mert az ő agya egyszerűen máskép kattog és számára a társadalmi tükröt egy más világ képviseli (nem összekeverendő az amúgy silány fantasy vagy sci-fi százkötetű regényekkel, ahová a szerző külön szótárat mellékel a fogalmak és utalások jobb megértése érdekében). A másik, úgymond igazi, sci-fi, amikor az író a tudomány újításait egy másik jövőbe helyezi és azoknak hatását vizsgálja a társadalomra, emberekre. Erre számos kiváló példa van: Dick, Bradbury, stb. Ezek felelnek meg leginkább a kívánatos képnek amit a rajongók a sci-fi-ről szeretnének mutatni: olyan irodalom, mely lehetőséget, utat mutat egy másik világ vagy (legtöbbször) a jövő tükrén keresztül. Sajnos, ezt a képet kevesen értik, és az irodalomárok/irodalomtörténészek ennek következtében, nem látják a fát az erdőtől, magyarán, belefulladnak az igazi, modern, társadalmilag elfogadott és értékesnek mondott irodalomba. Ha jól esik, hát kellemes fuldoklást kívánok az érthetetlen irodalom tömkelegében.
Sapienti sat
Kétféle sci-fi létezik, ezek a jó és a rossz.
A rossz sci-fi magától értetődően, ponyva. Ennek következtében, nincsen semmiféle értéke. Vegyük például az „űroperákat” és a hasonló jelenségeket. Ezeknek jellemzőjük, hogy kétféleképpen lehet velük embert ölni, az egyik, az olvasás nyújtotta unalomtól, a másik a kötet mérete és a fizikai törvények által okozott súrlódásos kontaktusból kifolyó ütés általi azonnali halál. Persze, léteznek kevésbé unalmas és kevésbé hatalmas kötetek is, vegyük példának egy vámpírokkal foglalkozó horvát írónőt, aki egy amúgy jó brit írónőt kívánt utánozni, sikertelenül. Nevezzük az ördögöt nevén, Viktoria Faust művei erőszakról és szexről szólnak, vegyítve egy kis szedett-vedett filozófiával. Ponyva a javából.
A jó sci-fi ezzel ellentétben teljesen más. Persze, abból is létezik több fajta. Mondjuk, amikor az író egy teljesen más világba helyezi mondanivalóját (pl. Frank Herbert: Dűne), mert az ő agya egyszerűen máskép kattog és számára a társadalmi tükröt egy más világ képviseli (nem összekeverendő az amúgy silány fantasy vagy sci-fi százkötetű regényekkel, ahová a szerző külön szótárat mellékel a fogalmak és utalások jobb megértése érdekében). A másik, úgymond igazi, sci-fi, amikor az író a tudomány újításait egy másik jövőbe helyezi és azoknak hatását vizsgálja a társadalomra, emberekre. Erre számos kiváló példa van: Dick, Bradbury, stb. Ezek felelnek meg leginkább a kívánatos képnek amit a rajongók a sci-fi-ről szeretnének mutatni: olyan irodalom, mely lehetőséget, utat mutat egy másik világ vagy (legtöbbször) a jövő tükrén keresztül. Sajnos, ezt a képet kevesen értik, és az irodalomárok/irodalomtörténészek ennek következtében, nem látják a fát az erdőtől, magyarán, belefulladnak az igazi, modern, társadalmilag elfogadott és értékesnek mondott irodalomba. Ha jól esik, hát kellemes fuldoklást kívánok az érthetetlen irodalom tömkelegében.
Sapienti sat
Pretplati se na:
Postovi (Atom)