XX

Svake godine odlučim: neću obračati pažnju na životinje.
No svake godine, dobijem jednu na srebrnom pladnju, tako divnu, svježe glupavu, veličine omanje zgrade, kakvu jednostavno ne mogu zaobići ili ignorirati.
Da me ne shvatite krivo, šro razumijem pod životinjom: općenito ljude koji misle da nešto znaju, tj imaju nekakvu ideju o znanju, ali su zapravo u dubini duše idioti. Stvar ne mora biti očita, no zna se.
Životinje obično žive u čoporima, gdje gluplje (da da, ima čak i toga) budu iskorištavane sa strane bistrijih, lukavijih jedinki. Milina.
To je otprilike kao da gledate skupinu sekretarica koje sve žele popušiti šefu samo zato, da bi dobile višu plaću, ili možda više kave svako jutro?
Pojam "životinje" je dakle baziran na ljudskom čoporu, nek se prave životinje, pogotovo majmuni, ne uvrijede.
Zanimljivo je i evolucijski promatrati jedinke, kada su izvan čopora ili barem druge jedinke koja će ih služiti. Kompleksan psihološki i sociološki problem, nema što.

Kad smo već kod toga:

Felhívás rókaűzésre!
Kedves sportolni vágyó hallgatók és öreg diákok! Ismét itt a nagyszerű alkalom, hogy próbára tegyétek kitartásotokat, hiszen 2009-ben újra megrendezésre kerül a Rókaűzők országos egyetemi- főiskolai váltófutóversenye. Várjuk csapataitok jelentkezését a 2009. október második hétvégéjén (október 10-11.) tartandó eseményre. További információk: http://rokauzok.hu

Mail s unutrašnje mreže faksa u kojem me pozivaju na lov na lisice.

Stvar shvaćam simbolički.

Da zborim koju i o svom izbivanju, pošto je sada tako lijep dan. Tj noć. Ali je prvi dan novog početka, barem se tako nadam.

Fakultet je počeo, tj stoji on već koju godinu, ali pošto ga sada pohađam JA, mora da je sada prvi puta počeo.

Preko ljeta sam već sasvim zaboravila kakav je divan osjećaj mađarska, ali i općenito administracija, i da se u određenim dijelovima, da ne kažem u večini ureda i mjesta gdje se bilo što mora srediti zapošljavaju ljudi do određenog kvocijenta inteligencije.
U takvim situacijama me jedino zanima, što je s onima koji su, takoreći, bistriji?
Odgovor je u bezimenosti, jer oni s malo mozga u glavi tek ironično nadgledavaju ovu cijelu pizdariju i ubiru lijepe plaće.

"Život u domu je super. Ljudi u domu su dragi."
Čovjek se zaprepasti koliko toga novoga može saznati.
Ili kako ljudi znaju biti uljudnu:
"Ako imate kakvih pitanja, slobodno dođite, pitajte, mi ćemo vam pomoći...."
Odgovori na postavljena pitanja, dva dana nakon gorenavedenog inputa:
"Zar si sjedila na ušima kada je bilo o tome?"
"Odi tu i tu, mi ti nemamo pojma."
"Neznamo ni mi, pogledaj na netu."
"Dođi kasnije"
"Mi se ne bavimo time."

Zaista divota.

Žalosno je jedino što je općeprihvaćeno da je sustav sranje. Svi znaju i svima je to u redu, jer se "ne može ništa". Ma jel.
Teoretski su svi ti ljudi, na neki način, tamo da bi MENI pomogli. Da bi, takoreći zajedno, došli do nekog rezultata. Teoretski, oni dobivaju plaću iz MOJIH novaca. Aha!
Znači plaćam pičkin dim.
Sjedi sine, nula iz logike.

Polako se svjetla gase, vrijeme je za spavanje, sutra je rano buđenje i kao poklon samoj sebi, za rođendan si darujem posjet u imigrantski ured. Zaista divota.